Avetinjski dvorci Vojvodine
Kada prosečnom Beograđaninu (pri tome mislim na one koji bilo gde putuju) pomenete Vojvodinu – asocijacije su gotovo unisone: Petrovaradinska tvrđava, Exit, Salaš 137, Majkin salaš, Dvorac Fantast, Fruškogorski manastiri, Palićko jezero – i tu se negde priča završava kada je reč o turističkim i ugostiteljskim znamenitostima severne srpske pokrajine.
TISA, KOD TARASA: Na jedinoj skeli na rucni pogon na Tisi, putnici pomazu skeledzijama u “prevlacenju” na drugu stranu obale
Na žalost, ni većina onih koji žive u Novom Sadu i Vojvodini ne znaju šta se još može videti izvan atara njihovih gradova i vidokruga auto puta Subotica-Novi Sad-Beograd.
Vojvodina je, naime, riznica fenomenalnih lokacija “prirode i društva”. Ovog puta neću pisati o zapuštenim selima i crkvama, srednjovekovnim tvrđavama i manastirima, prirodnim lepotama, šumama, močvarama i rukavcima.
Biciklistička tura koju smo započeli u Aradcu nadomak Zrenjanina a završili na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja, nagnala me je da razmišljam o zapuštenim dvorcima građenm u proteklih 250 godina, kojih u Vojvodini ima čak 45.
Samo 4 dvorca dobila su status “kulturnog dobra od izuzetnog značaja”, 20 njih su “kulturna dobra velikog značaja”, 3 “značajna kulturna dobra” dok su ostalih 16 samo “evidentirana kulturna dobra”.
UMESTO PORODICNOG GRBA – ZVEZDA: Oronuli dvorac Rohonjci na Bisernom ostrvu
Iza ove suvoparne administrativne kategorizacije krije se burna istorija protekla tri veka, lepota nekoliko arhitektoonskih stilova i na stotine zanimljivih priča i legendi na kakvima Škoti, recimo, godišnje obrću milijarde dolara.
Pomenutu turu bajkom tokom koje smo kod Taraša prešli jedinu skelu na Tisi koja još uvek ide na ručni pogon, završili smo na znamenitom Bisernom ostrvu, široj javnosti poznatom po čuvenoj sorti vina “muskat krokan” koja se proizvodi već više od 100 godina.
OSTACI STARE SLAVE: Kapija koja od dvorca vodi ka vinogradima
Na Bisernom ostrvu nalazi se naime dvorac, tj. letnja rezidencija grofa Rohonjci Gedeona, istaknutog političara u Ugarskoj s kraja XIX veka. U to vreme na imanju je bila poznata ergela čiji su konji pobeđivali u derbijima širom Monarhije, uzgajala se autoktona vrsta dinja “Biser Tise” koja je nestala te sortno grožđe i čuveno vino “krokan” koje se i danas proizvodi.
Nakon 2. svetskog rata ovaj dvorac je kao i svi slični objekti u Jugoslaviji i drugim komunističkim zemljama Istočne Evrope – nacionalizovan. Ukras iznad središnjeg prozora gde je ranije bio grb porodice Rohonjci zamenjen je petokrakom a samo zdanje dvorca počeo je da koristi novoosnovani poljoprivredni kombinat. 61 godinu posle nacionalizacije, pomenuti kombinat je u fazi (radnici na imanju kažu “sumnjive”) privatizacije a sam dvorac je zapušten i gotovo ruiniran. Ostaci nekadašnje fontane, kapije, raskošne fasadne plastike sa klasicističkim obeležjima – danas su tek tužno podsećanje da je ovde nekad bilo jedno od najlepših i najpestižnijih poljoprivrednih dobara u Austrougarskoj. Dinje i vino sa Bisernog ostrva bili su neizostavni na trpezama Šenbruna, Peleša i ostalih evropskih dvorova tog vremena.
Svaka normalna država od dvorca bi napravila mali hotel za lovce i ribolovce koji dolaze na “Mrtvu Tisu” iz celog sveta, posebno iz Italije, u podrumima zdanja bi organizovala degustacije sortnih vina, turisti bi dolazili u grupama iz cele Vojvodine. Ali, kod nas, dvorac na Bisernom ostrvu kao još stotine ovakvih i sličnih mesta u Vojvodini – propada!
PRIVATNI POSED?: Kombinat koji poseduje dvorac i vinograde je u fazi sumnjive privatizacije
O zapuštenom dvorcu Lazara Agoštona u Ečki pisao sam u jednom od predhodnih postova, bio sam i u dvorcu Stratimirovića (kasnijue Dunđerskih) u Kulpinu u kome je smešten Poljoprivredni muzej i koji je takođe u dosta jadnom stanju. Od svih dvoraca pobrojanih na gorepomenutom spisku od 45 zadnja – jedino su Vladičanski dovr u srcu Novog Sada (!!!), Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu i dvorci Dunđerskih u Čelarevu i kod Bečeje (hotel “Fantast”) u relativno pristojnom stanju. Svi ostali vape za restauratorima, majstorima i pre svega “domaćinskom rukom”.
Malo ljudi zna da se na pomenutom spisku nalaze i takvi kurioziteti poput dvorca u Srpskoj Crnji građenog u 2. svetskom ratu za samog Hemana Geringa. Tu su i fenomenalni dvorci poput onog porodice Bisingen u Vlajkovcu kod Vršca (trenutno su u njemu izbeglice), zatim porodice Špicer u Beočinu (raskošno secesijsko zdanje – potpuno zapušteno), dvorac Kapetanovo Botka Bele za koji se vezuju romantične legende…
KAMENIČKI PARK: Pet glava (četiri su na stubovima, jedna leži dole na zemlji)
Novom Sadu najbliži i najveći dvorac je onaj koji je sagradila porodica Marcibanji u Sremskoj Kamenici. Današnji Kamenički park, ogromna površina od 28 hektara obrasla šumom sve do 1918. bila je privatna bašta Dvorca sa jezerima, fontanama, skulpturama, stotinama vrsta biljaka iz celog sveta. Grofovska porodica koja je vekovima gazdovala dvorcem i baštom držala je sve u savršenom redu. Danas je Kamenički park “relativno uređena zelena površina” koja se povremenu kosi i sa koje je smeće koje su ostavili izletnici 1. i 2. maja ove godine – odneto tek 15. maja!
Dvorac je građen u etrapama od kraja XVIII do početka XIX veka a njegov prvi vlasnik bila je grofovska porodica Marcibanji De Puho a od polovine XIX veka do 1918. bio je u vlasništvu porodice Karačonji. Danas je dvorac u vlasništvu JP “Vojvodina vode” (deo koristi i privatni univerzitet “Singidunum”), fasada mu je nedavno okrečena ali je danas potpuno prekrivena (neumetničkim) grafitima.
ZATURENA U GRMLJU: Sfinga kojoj je neko u medjuvremenu odsekao glavu i zadnji deo
Skulpture (Pompejski stub, Sfinga, Adam i Eva, ležeća devojka i Pet glava) čiji se ostaci i danas mogu naći zatureni u šipražju i na skrivenim proplancima parka svedoče o dobrom ukusu vlasnika dvorca u kome je tokom plovodbe Dunavom jednu noć prespavao i španski kralj Filip.
Dakle, porodice Marcibanji i Karačonji su sa svojom sigurno ne malom polsugom – besprekorno održavale dvorac i njegovu baštu tokom više od jednog veka a grad Novi Sad sa 300.000 stanovnika i stotinama miliona evra u budžetu (baziranom dobrim delom na prodaji i izdavanju nacionalnizovane imovine) – nije u stanju pune dve nedelje ni da pokupi smeće koje su za sobom u najvećem gradskom parku ostavili prvomajski kamperi.
Toliki je napredak našeg društva od 1918. do 2007. godine.
Cetiri glave u Kamenickom parku izgledaju kao da ih je stvorio Antoni Gaudi…
Dodje mi da krenem biciklom sa tobom…Sjajno kao i uvek kad ti pises….Ti nam vracas veru u to da je Dostojevsi ipak postojao i da i danas postoje ljudi koji imaju dimenziju da u nasoj zabokrecini otkrivaju jezera i poneku zelenu livadu.
Slazem se u potpunosti, a evo jos informacija o dvorcima Vojvodine
http://www.dvorci.info
Stvarno imate cime da se dicite. Steta sto to niko ne ceni sem vas.
Ja svakodnevno placem kada prolazim pored istorijskih olupina, koje niko vise ne primecuje!! A TO JE ISTORIJA, a NE krvavi laktovi i oko za oko krilatice.
Divno! Odusevio si me! Biserno ostrvo, i posed grofa Rohonjcija je jedan mali delic istorije koji mi je poznat,kao i samo ostrvo, i ta zapustena kuca koja nam otkriva kada udjemo u nju kakav se tu život vodio (bar je pre moglo slobodno da se udje kroz razvaljena vrata u ogromnu prostoriju sa prelepim kaminom i crno-belim pločicama na podu ….).Stvarno , odlična ideja- da se svi malo vise informisemo o nasoj istoriji, uzivamo u nasoj prirodi, pa tek onda da krenemo na neke druge destinacije….
Ali i dalje mi niko ne veruje da je na mrtvoj Tisi raj…
odusevljena sam celom ovom pricom o dvorcima.mene je privukao jedan,koji sam videla sa fruske gore,mislim da je u okolini vrdnika,i jedva cekam da ga posetim.inace sam iz kamenice,i u osnovnoj skoli smo puno vremena provodili u parku-naravno tada nismo znali da je to sve,davno bio ogroman privatan vrt,i u blizini dvorca-koji je nazalost pominjan samo kao polaziste autobusa na exkurziju.dok smo u “magarecim god” tada ne razmisljamo o proslosti,i nije nam toliko vazna.a sad me sve zivo zanima.u c.g na letovanju,dok je momak ispijao pivo,ja sam trcala po herceg novom,i obilazila one 4.kule.posebno me odusevila spanjolska razrusena kula-jedina koja nije obnovljena posle njihovog zemljotresa.delovala je toliko sablasno i strasno sa jedne,a opet bajkovito i neobicno,sa druge strane.na samom njenom vrhu-do koga je tesko doci,nasla sam ogroman dvosed-jedan divan slikar je nasao mesto za sebe.inace,odatle se vidi ceo boko-kotorski zaliv,i sa tri strane sveta vidis samo vodu.otidjite obavezno tamo..
Svaka čast! Ali ni to nije sve jer ima ih na milion!Poasetite Sombor i okolinu!!!