Zašto unuci partizana uništavaju biste i spomenike svojih dedova?
MISTERIOZNO ZVONO “TITANIC 1912”: Snimljeno u manastiru Ravanica u Vrdniku
Prošle nedelje vozio sam bajk na relaciji Vrdnik-Jazak-Mala Remeta-Bešenovo. U manastiru Ravanica na ulazu u Vrdnik, na jednom od stubova trema manastirskog konaka, stoji zvono na kome piše “Titanic 1912“. Manastir je ženski, od nekoliko monahinja koje su se našle tu – svaka je imala svoju teoriju odakle “zvono sa Titanika” baš u manastiru Ravanica: te reč je o nakonadno izrađenoj kopiji, pa radi se o zvonu rađenom za “Titanik” koje na njemu nikad nije završilo i poslednja, “filmska verzija” – zvono je sa sobom doneo jedan Sremac koji je preživeo brodolom.
U Vrdniku je zanimljivo i staro katoličko groblje (zovu ga i “slovenačko”) na kome su uglavnom sahranjivani rudari koji su tu od kraja XIX veka došli da rade i Slovenije, Česke, Austrije i drugih krajeva KuK Monarhije. Rudnik mrkog uglja je zatvoren 1968, železnicka pruga kraljem sedamdesetih i nekad živahan gradić je gotovo potpuno zamro. Danas životu malo daje infuziju “Hotel Termal” u sklopu Banje Vrdnik.
GROB RUDARA: Dve ukrštene šipke za kraj 20-godišnjeg života
Na tom “slovenačkom groblju” karakteristični “rudarski krstovi” u obliku dve prekrižene metalne šipke. Veoma su česti zapisi poput ovog: “Vučetić Stipe 1928-1948”. Rudari su ginuli i umirali mladi, većina njih pre četrdesetih godina. Jedna od najvećih nesreća bila je 24. marta (fatalni datum!) 1958. godine kada je u jami rudnika živote ostavilo četvoro rudara na koje seća jedan od spomenika. Čitao sam posle na netu reportažu odličnog Željka Markovića iz “Dnevnika” koji u nedeljnom broju ima putopisnu rubriku “Upotreba života” u kojoj uglavnom “obrađuje” sudbine običnih, “malih” ljudi u sremskim selima i varošicama. Ovog puta Željko je pisao o svom rodnom Vrdniku gde je pronašao devedesetogodišnjeg bivšeg rudara, Slovenca Viktora Hvalu koji je učestvovao u pokušaju spašavanja pomenute četvorice rudara:
– “…Onaj treći, Boga mu, ko to beše? Ne, ne mogu se setiti!”, zamislio se i produžio: “A kako je hodnik bio nizak, boce na leđima su nam zapinjale o strop, sud božiji… E, kad si puzećki ušo u taj hodnik, nazad ti nema povratka! Pogotovo ne meni na čelu. I tu nije bilo podgrade, tuda nije išo izvoz uglja, to je bio hodnik za zračenje. Tražili smo ih lampama i prvog sam ugledooooo… o, Bože… Majhenšeka, ležo je na leđima očuvan i s licem ko da je živ! Preko njegovog stomaka ležo je Kin, isto očuvan, a mislili smo da ćemo ih pronaći ugljenisane. Oni su se u stvari ugušili! Ali, kad smo pokušali da ih metnemo u džakove… podignemo Kina, leš se raspao, istopio, drugi isto tako…”“Skuvani na visokoj temperaturi?”
“…Da! To je… kako da vam prikažem… sve otpalo, pretvorilo se u smešu!” uzbuđeno će Hvala. “Meso, zglobovi, kosti… sve se zgnjecalo… I kad smo ih posle u džakovima vukli nazad, bilo je to kao da smo vukli nekakvu drob…”
Stara Kolonija naseljena Slovencima, Česima, Slovacima, Hrvatima, Nemcima i ostalim žiteljima Habzburške monarhije nastala je sedamdesetih godina XIX veka dok se drugi talas rudara u Vrdnik doselio za vreme Kraljevine Jugoslavije pa je tako nastala Nova kolonija naseljena Srbijancima, Muslimanima, Makedoncima i drugim narodima koji su živeli u rudarskim krajevima te nove države.
Pričaju Vrdničani da su tamošnje Slovence čiji poneki potomak još uvek živi na Staroj koloniji (prema popisu iz 2002. u Vrdniku je bilo 80 Slovenaca) – meštani zvali “Ajeri”. “Kada dobiju platu, pet dana nisu ništa radili samo su jeli, pili i da izvineš – razmnožavali se među sobom! Tamo na Staroj koloniji nije se znalo ko je čiji otac, deca su trćala prljava i musava, kao mali Cigančići – ali plavi – Slovenci!“, priča mi jedan starosedelac.
Par kilometara dalje u manastiru Jazak sreo sam igumaniju koja je tu od 1953. godine. Manastir je od strane ustaša i nacista opljačkam i opustošen u 2. Sv. ratu a nekoliko monahinja ga je u teškim uslovima u socijalizmu bukvalno podiglo iz pepela. Pored manasitra je izvor vode: dvadesetak parkiranih automobila sa registarskim tablicama iz cele države. Kažu da je lekovita.
NEMAR UNUKA: Bista i spomen ploče poginulih partizana u Bešenovu
Stara Remeta je selo (157 stanovnika po popisu 2002.) u blizini istoimenog manastira. Tabla na ulazu u selo je toliko izresetana hicima iz (lovačkih?) pušaka da se natpis uopšte ne vidi. Put od Stare Remete gore prema Bešenovu, Prnjavoru i Grgurevcima je dosta loš ali je pogled na “svinjski Srem” sa visine – impresivan. U Besenovu tužan prizor, mestani drže potpuno zapušten kompleks sa izlomljenim spomen pločama i bistama partizana i narodnih heroja iz tog sela. Kao da to nije deo njihove istorije, kao da to nisu njihovi očevi, dedovi ili deda-stričevi. Jer, u tim selima nije bilo ni četnika ni ustaša – ako je neko učestvovao u ratu, bio je na strani partizana.
Ako se za zapuštena nemačka i jevrejska groblja po Vojvodini može naći “opravdanje” u tome da pokojnici više nemaju potomaka koji tu žive a da lokalne zajednice oskudevaju u novcu da bi ih održavale – kada je reč o spomenicima, spomen pločama i bistama tog “olakšavajućeg momenta” nema.
Pre nepunih mesec dana dnevne novine su pisale o tome da je u selu Grgurevci, par kilometara zapadno od Bešenova – Živko M. (23) je skinuo sa postamenta bistu narodnom heroju Marku Peričinu Kamenjearu i okačio je o drvo! Kuriozitet je i to da je Živko rođen iste godine kada je u Grgurevcima postavljena pomenuta bista.
Bez obzira na trenutnu ideološku orijentaciju njihovih potomaka ti ljudi su se u 2. Sv. ratu borili za svoja sela od kojih su neka bila potpuno spaljena. Nema tog sela u Fruškoj gori ili Šajkaškoj iz koga nije poginulo između nekoliko desetina i nekoliko stotina meštana. Mnoga danas imaju manje stanovnika od tog broja!
Daleko od toga da sam fan partizana i onoga što su isti priredili Vojvodini (i celoj Srbiji i Jugoslaviji) nakon rata – naprotiv, ali ovde nije reč o ideologiji već o civilizacijskim vrednostima.
U većini vojvođanskih sela jedino što radi i održava se su poneki kafić i kladionica. Crkve su često zapuštene, kako one čiji vernici žive u selu (npr. u Grabovu gde je pravoslavna crkva gotovo potpuno devastirana iako u selu žive isključivo Srbi) tako i crkve naroda koji su otišli (katoličke crkve u nekad većinski nemačkim selima poput Banoštora, Obrovca, Ratkova, Bačkog Novog Sela, Mladenova…). Spomenici partizanima ali i piscima ili drugim istorijskim ličnostima – najčešće su oštećeni, išarani grafitima, zapušteni. U kakvo se to društvo pretvorila nekad čista, uredna, odgovorna i napredna Vojvodina?
PANDORINA KUTIJA; Dunjićeva slika poslužila je kao inspiracija za plakat predstave “Ja ili neko drugi”
Isto veče u SNP-u sam pogledao predstavu „Ja ili neko drugi“ u režiji Kokana Mladenovića. Za plakat ove predstave Mladenović je upotrebio Dunjićevu „Pandorinu kutiju“ nakon što je istu video na izložbi kod nas u galeriji „Art Depo“ na šta sam posebno ponosan.
Tema predstave je stvarni događaj, slučaj male Nataše Kampuš koju je oteo sredovečni manijak i držao u podrumu svoje kuće punih osam godina. Gluma cele ekipe je sjajna posebno male Marije Medenice, Jasne Đuričić i Borisa Isakovića. Nedovoljno često SNP radi savremene predstave, mladih pisaca i aktuelne tematike. “Ja ili neko drugi” je jedan od ohrabrujućih izuzetaka.
Svaka cast za clanak.