U slavu Srpskog Baroka!
Svojevremeno sam čuo Draška Ređepa kako “oštro kritikuje” (svi koji poznaju Ređepa shvatiće da je, naravno, upotrebljen blag izraz) Episkopa Bačkog Irineja Bulovića zbog forsiranja vizantijskog stila u gradnji novih pravoslavnih crkava po Vojvodini.
Tek odnedavno, kako sam biciklom obišao veći deo Bačke, Srema i Banata – postao sam potpuno svestan onoga o čemu je Ređep govorio. Nove pravoslavne crkve koje niču uglavnom u kolonističkim selima u kojima ranije pravoslavnih gobomolja nije bilo ili pak nekim “urbanim” delovima Novog Sada (Telep, Novo Naselje, Detelinara) – sve su listom građene u vizantijsko-raškom stilu i imate utisak da se nalazite negde u okolini Soluna ili na Kosovu. Nove crkve u Mladenovu, Gajdobri, Novom Slankamenu, Magliću i brojnim drugim vojvođanskim mestima u okruženju kuća građenih u panonskom stilu deluju potpuno neprirodno.
NEPRIMERENA “FUZIJA”: Pravoslavna crkva u Futogu sa objektom dogradjenim u vizantijsko-raskom stilu
Viđao sam širom sveta savremene crkvene građevine građene u stilu ar dekoa (art deco), moderne ili postmoderne, neke su bile lepe, neke “rogobatne” ali im se nije moglo osporiti to da su građene u duhu vremena u kojem su nastale.
Ali, graditi danas zgradu, recimo, u stilu secesije u okruženju modernih solitera – bilo bi potpuno nesuvislo i neopravdano.
U prilog ovoj tezi ide i stav publiciste i sociologa religije Mirka Đorđevića izrečen u magazinu “Evropa”, broj 165. On je između ostalog takođe oštro kritikovao SPC “što nove hramove u Vojvodini zida u vizantijsko-raškom stilu, umesto u baroknom, koji je karakterističan za vojvođanski pravoslavni prostor!”
Ko je video lepotu baroknih tornjeva i raskošni ikonostasa Uspenske, Saborne ili Almaške crvke u Novom Sadu, pravoslavnih crkava u Čurugu, Perlezu i Somboru, fruškogorskih manastira…znaće o čemu govorim. Zamislite samo u sred Podbare, umesto Almaške crkve – crkvu kakva je podignuta na Telepu (takođe u okruženju karakterističnih panonskih kuća). Ili pak zamislite na Kosovu, pored Gračanice – crkvu u baroknom stilu kakva je recimo Saborna u Novom Sadu.
Najneprikladnije su “fuzije” poput one načinjene u Futogu gde je uz elegantnu barknu crkvu na obali Dunava dozidan stilski potpuno neadekvatan objekat, naravno u vizantijsko-raškom stilu. Posebno upada u oči što većina tih crkava, dosledno stilu “novopečene gradnje” prigradskih naselja (uselićemo prizemlje a sprat i potkrovlje kad skupimo pare, malterisanje nije obavezno) ostaju neomalterisane i neokrečene. Hibrid, na pola puta iz sela u grad, što bi rekao Balašević: veternici, kaluđerice, batajnice, grocke…
Srpske barokne crkve od beogradske Saborne crkve na istoku preko Vojvodine, Bosne i Slavonije do Zagreba i Beča na zapadu predstavljaju remek-dela arhitekture XVIII i XIX veka i savršeno su uklopljene u sredine u kojima se nalaze, gradske i seoske jezgre, katoličke i protestantske crkve, sinagoge…
Odgovore na ova pitanja mnogi će potražiti u večitom sukobu “konzervativne” i “proevropske” struje u vrhu SPC. Prvu je devedesetih (pa i danas) oličavao pomenuti vladika Irinej Bulović a drugu do svoje smrti 2001. Episkop Šumadijski Sava. Jedni bi SPC da vide blizu Moskve i Carigrada, na distanci od Evrope i ostalih hrišćanskih crkava. Drugi su za ekumenizam, implementaciju savremenih trendova u život Crkve, saradnju sa ostalim religijama…
Tužno je što su posle svega, prema svedočenjima meštana pravoslavne crkve u kolonističkim selima uglavnom prazne, tj. ljudi u njih dolaze samo na venčanja, krštenja, seosku Slavu i eventualno Božić i Uskrs. Praktikovanje vere je nemoguće u narod usaditi preko noći, naročito kod zajednica koje to nisu činile od 1945. na ovamo. U tome gradnja crkava u vizantijskom stilu u sred panonske ravnice neće biti ni od kakve pomoći.
Volela bih da se u tvoje edukativne arhitektonsko-istorijsko-umetnicko-putopisne diskusije ukljuci neko ko je zaista kompetentniji od nas, ostalih ucesnika na blogu. Na primer, saradnici Brava Case. Zanima me njihov komentar. Mislim da bi to bilo korisno i obogacujuce iskustvo za sve nas. Mozda Drasko? Mada se plasim da njegova sudbina ne bude nalik Jeleninoj. Ipak, vredi li pokusati?
Ni ja se ne smatram apsolutno kompetentnim za sve “arhitektonsko-istorijsko-umetnicko-putopisne” teme o kojima pisem ali jednostavno kao gradjanin o njima imam stav. Znam da su te teme neretko nezanimljive ili nepoznate sirem krugu citalaca pa i vecini ucesnika na blogu, ali moja je osnovna intencija da iznesem svoj stav, bez obzira na to hoce li on izazvati reakcije i kakve ce one biti. Ljude kod nas je tesko naterati na bilo kakav dodatni intelektualni ili bilo kakav drugi angazman, ukoliko se to “dodatno ne placa” i ja sam toga svestan. Ipak, mislim da se stvari pomeraju i na tom planu i da samo treba biti uporan…
Ja sam o ovome pisao i pre – ovo sto se gradi po Vojvodini je prvenstveno kich i odise teskim neznanjem, prkosom i jednoumljem!
Nigde u svetu pa cak ni u Las Vegasu se ovakvo kulturno prljane ne radi!
U Staroj Pazovi je nedavno zavrsen “hram” u Bizantinskom stilu kod male Bosne (a gde dalje), Napravljen je od opstinskih para (vecinom) i tacno se vidi kako strci od okoline.
Hram su izgradili ovi friski je nece da idu u onu Svabsku ili Ugarsku ( Barokna ) crkvu jer to nije njihova prava pravoslavna crkva, a ja bih rekao da su ih starosedeoci malko isterali je su ovi friski drpisali svece i pravili skandale svojim religijskim ne znanjem. Isto tako nas pop Srdjan nije od onih koji zagovara mrznju i ide svake godine tradicionalno za bozic kod Katolika i Protestanata na misu i propoved.
Zato deca iz male Bosne idu peske 5km do skole, autobus je ocajan, ne ide redovno i prenatrpan je.
Bilo je pre planova da se napravi skola umesto “hrama”
kako se deca ne bi maltretirala svaki dan ali dolaskom Komazeca (SRS) planovi su promenjeni.
Sramota, ni dece im nije zao a o unistavanju okoline losim ukusom da i ne govorim.
Jedan od najgorih primera je petrovaradinska pravoslavna crkva, u krugu vojne bolnice. Njen eksterijer, sa sve skulpturama neznanog vojnika, koji podseća na kapetana Dragana, i neznanog sveštenika; te enterijer u stilu, „što šarenije to bolje“, eklektika je najgore vrste, koja na neobično eksplicitan, simbolički, način prikazuje sva zla devedesetih i njihovu ideologiju, koja nas prati do današnjih dana.
U autoritarnom nacionalističkom društvu u kojem se danas Srbija nalazi, SPC igra ulogu nekadašnje KPJ.
Ona je izvan zakona i njena reč je poslednja, a od ljudi pravi jednoumne podanike.