No Pasaran?
Pre dve ipo godine pozvao me je Mile Isakov, moj stari kompanjon iz Nezavinsog društva novinara Vojvodine. Pre toga, nismo se čuli nekoliko godina, tačnije od kako je on postao ministar u Đinđićevoj Vladi.
Kaže Mile: “Jesi li video novi NIN?”
– Tu mi je na stolu ali nisam ga još ni prelistao?
“Pročitaj tekst o američkom rasističkom sajtu ‘Stormfront’, tu smo i ti i ja na listi Jevreja u Srbiji“, kaže Mile.
– Jevreja?, iskreno sam se začudio.
I Mile i ja bili smo proteklih godina na raznim listama, pominjali su nas i zaštićeni svedoci u Hagu…ali, Jevrej još nisam bio. Osim što sam nakon posete Izraelu 1998. godine mesecima bio fasciniran njihovom državom i organizacijom, što imam par prijatelja kojima srce zaigra na “Hevenu Shalom Aleichem” i što ponekad odem na neki koncert u Sinagogu – bližih veza sa Jevrejima nemam.
Na pomenutom američkom neonacističkom sajtu postoje podgrupe po zemljama u kojima ima njihovih pristalica pa je tako na srpskoj strani pokrenuta polemika na temu “Pripreme za spisak Jevreja u Srbiji”. Vidi: http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/spisak-jevreja-u-srbiji-183799p4.html
Pored funkcionera i članova jevrejskih opština širom Srbije i par ovdašnjih poznatijih Jevreja, na spisku se našlo nekoliko nas koji nismo Jevreji ali su im naša prezimena izn nekog razloga bila sumnjiva: Isakov, Čoban, Hrustanović, Vučo, čak i Ašok Murti 🙂
Posle su drugi učesnici foruma vršili poimenične analize krvnih zrnaca gorepomenutih na temu ko je od njih “zapravo Šiptar, musliman, Hrvat a ne Jevrej” itd. Sve bi ovo ostalo na nivou bizarnih polemika marginalnih grupa da na istom forumu nisu počeli da objavljuju i adrese, brojeve telefona pa čak i fotografije porodica onih koji su “osumnjičeni da su Jevreji”.
Sve ovo pišem zbog toga što je iz pomenutog foruma na srpskom ogranku sajta “Stormfront” – izrasla organizacija Nacionalni front koja je u jesen te 2005. postala poznata nakon incidenta na Filozovskom fakultetu u Novom Sadu.
Dve godine nakon tog incidenta u Novom Sadu su se desili sukobi neonacista i antifašista o čemu su ispisani kilometri hartije proteklih nedelja. Vest o tim sukobima na novosadskom asfaltu zatekla me je na “Hello!” konferenciji u Madridu, gradu iz kojeg je 1936. potekla čuvena parola “No pasaran”.
IPAK JE PROŠLO: Republikanski plakat i transparent na ulasku u Madrid 1939. Tri godine kasnije Franko je umarširao u prestonicu
Tada su, naime, na početku građanskog rata, španski republikanci poručivali fašistima da nikad neće ući u Madrid.
Ušli su tri godine kasnije i ostali narednih 36.
U Madridu, u Muzeju Kraljice Sofije pored Pikasove “Gernike”, Dalijevog “Velikog mastrubatora” i desetine vrhunskih dela Braka i drugih kubista, uživao sam i u sjajnoj izložbi plakata i naslovnih strana novina iz vremena Španskog građanskog rata 1936.-1939. Generacije mladih Španaca, danas tridesetogodišnjaka, više se ne sećaju Franka, nekima je još u glavi izbledela slika pokušaja vojnog puča i upada vojnika u Skupštinu s početka osamdesetih. Sve ostalo, naročito Građanski rat, fašizam i slične teme – stvari su iz daleke prošlosti, nešto što se gleda na filmovima i u muzejima.
Kada smo domaćinima za večerom ispričali da smo upravo dobili vest kako su se u Novom Sadu na ulici pobile grupe neonacista i antifašista i da je pala krv, gledali su nas s nevericom. Takve scene viđaju se doduše ponekad u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama, ali u Srbiji nakon svega što joj se u proteklom veku desilo – zaista niko nije očekivao nešto slično.
Po povratku u Novi Sad prelistao sam svu štampu, odgledao snimak “Utiska nedelje” na tu temu, pročitao analize o “međusobnom dizanju publiciteta Nenada Čanka i Gorana Davidovića uoči izbora”, “ekstremizmima koji se međustobno hrane” i sl. Već viđeno.
Kao čovek sa “Liste Jevreja u Srbiji” mogu za kraj samo da protestujem što je Mile Isakov svoje mesto na listi uspeo da “naplati” agremanom na funkciju ambasadora Srbije u Izraelu dok ja svoje “jevrejstvo” još moram da dokazujem.
Opet sta reci, sumrak Srbije sada kada treba ta jadna i napacena zemlja svima (zar jos uvek?)”omrznuta” narocito “demokratama” sa Zapada da izbori ponovno neko svoje mesto pod suncem. “Obelezavatii” bilo koga da je Jevrejin, Albanac, Nemac, Kinez, Afrikanac, Makedonac, Mongolac ili……da je “NLO sa Marsa” je u ovo vreme Interneta i sms-poruka ravno nabulozi. Necu da filozofiram takvu glupost pa jos i “okriviti” nekog da je pripadnik druge nacije koje nije. I, sad neznam kome je to uopste jos to vazno ko je koje nacije?Ili sto bi rekla moja prijateljica sa estrade Hrvatica Tereza Kesovija (pevala je nekada “Jugoslavijo volim te”, o nepostojecoj naciji, pa???)”- “volimo se,nemoj da se uvek za nesto pocupamo za kosu”!!! Zato Cobane moj, ne daj se, prosao sam i ja kroz te giljotine, pa bez gaca nisam ostao. Cak sto vise dobio sam na popularnosti i na poenima kod mnogih dobrih ljudi. Oni drugi nebitni i onakoi samo hvataju na “praznu slamu” brinuci se toboz o nacionalnom identitetu umesto da vide dal im narod ima sta da jede, dal narod ima posla, pristojne plate, zasto nas ima sve manje sto se ne razmnozavamo…? Sramota je jedino za zemlju Srbiju, za onu bruku sto se desila na ulicama Novoga Sada proteklih dana. A, ovi sto jos etikiraju ko je koje nacije i nije iznenadjenje. Takvi neznaju sta govore, pa zato molio bih te, oprosti im Boze!
Dule Micic, Macedonia !!!
Tog 7. oktobra stidela sam se umesto onih koji je trebalo to da rade. Srbi neonacisti? Tek nešto manje apsurdno od neonacističkog pokreta u Izraelu.
Gnušam se onih koji ljude dele po nacionalnoj, verskoj, ili seksualnoj pripadnosti. I iskreno sam verovala da na moju “tolerantnost” (pod navodnicima, jer tolerancija znači – popustljivost, trpeljivost prema nečemu što nam ne odgovara, a meni to što je neko drugačiji od mene ne smeta ni najmanje, dakle nemam šta da trpim) utiče to što sam poreklom iz Vojvodine, gde su izmešane razne nacije i jedni sa drugima žive u harmoniji. Naravno, dešavali su se i ovde ispadi, ali su to bila dela pojedinaca…
I neopisivo sam ponosna što na “listi” mojih najbližih prijatelja ima nekoliko Srba, jedna Albanka, dve Hrvatice, jedna Bošnjakinja, a među nama se nikada nije postavilo pitanje ko je šta. Moja dadilja bila je Muslimanka, ali su ona i njen muž za mene bili baka i deka, ljudi čiju sam smrt oplakivala dugo dugo… Sutra da se zaljubim u muškarca druge nacionalne ili verske pripadnosti, marila bih za to manje nego koje su mu boje oči…
Sa indignacijom odbijam da prihvatim da je MOJ Novi Sad postao drugačiji od onog u kom sam provela svojih 25 godina i iz kog ne planiram da mrdam! Nije i nije! I grupica dečaka ne može to promeniti.
Da nisu, mozda, Davidovic i Canak u dosluhu? Bas “mirise” na to. I jednom i drugom odgovara da se pojavljuju u udarnim vestima – prvom zato sto je ocito ekshibicionista koji nije pronasao bolji nacin za to od organizovanja nacistickog skupa (?!) usred Novog Sada, a drugi je shvatio da njegovo (politicko) vreme prolazi a bas voli da mase stapom i da drzi govore…
Mislim da je taj događaj i sve oko navodne (kažem navodne, jer se radi o totalnoj nebulozi) nazi organizacije preterano i medijski naduvano, jer je ovo samo odličan “ekskluzivni” materijal za naslovnice dnevnih tabloida kojima ionako nedostaje kvalitetnog sadržaja.
Niti u Srbiji postoji nacizam-fašizam, niti ovome treba pridavati veću pažnju, jer zaboga par zabludelih i neobaveštenih klinaca i ostalih marginalaca (pazi kad su “ukrstili” nemačkog orla sa ocilima?!) ne može se cela zemlja okarakterisati kao nacistička, već treba proaktivnije delovati u pogledu obrazovanja i edukacije omladine (ovakve pojave mogu se okarakterisati samo kao neuspeh naših profesora istorije).
Sa druge strane, koliko sam video na TV snimku, ni ova “kontra-naci” strana mi nije bila najjasnija 😉 bilo je tu i srpa-i-čekića, crvenih zastava, zelenih, ultra-levičara, anti-globalista…totalna zbrka