Video Kill The Radio Star
Proteklih godina ljudi su me gledali čudno kada bi im rekao da idem u bioskop: svi novi filmovi na piratskim DVD-ima (iznajmljenim u DVD-klubu ili kupljenim za 150 dinara na ulici) se pojave još pre bioskopa čije su sale u očajnom stanju, ozvučenje je bolje u većini stanova nego u “Jadranu”, recimo.
Tako mi se prošlog leta desilo da dođem u pomenuti “Jadran” u želji da pogledam projekciju jednog filma u sedam uveče. Stigao sam u 19.05h i kasirka mi je rekla da projekcije neće biti jer niko nije kupio kartu, da sam došao par minuta ranije – bio bih jedini u sali ali bi “po zakonu” traku morali da “odrolaju”. Ovako – ništa! Na Tribini mladih mi se mesec dana kasnije desilo da budem potpuno sam u dvorani.
Onda mi se ovog proleća dogodilo da zbog obaveza i putovanja ne stignem da pogledam filmove koji su bili na FEST-u kao ni kandidate za “Oskara” i – prelomio sam: pridružiću se većinskoj armiji konzumenata piratskih diskova.
Tako sam za svega par nedelja uspeo da pogledam filmove: “Casino Royale”, “Parfem”, “Dvostruka igra”, “Optimisti”, “Babel”, “Poslednji kralj Škotske”, “Krvavi dijamant”, “Kraljica”, “300: Bitka kod Termopila”, “Zabeleške o skandalu”, “Autostoper”, “Sedam i po”…
Idemo redom: mnogi tvrde da je “Casino Royale” najbolji Bond do sada. Dopadaju mi se inovacije u načinu snimanja i montaže ali sve ostalo – ne. Možda sam romantičarski vezan za Bonda iz perioda hladnog rata ali i ovi “posthladnoratovski” Bondovi koje je igrao Brosnan su mi bili OK. Ovo jednostavno nije to. Dopuštam konstataciju da me je vreme pregazilo.
“Parfem” je zanimljiv i neobičan. “Dvostruka igra” mi se ne dopada. Bar ne toliko da mislim kako zaslužuje “Oskara” za film godine. Inače, volim Skorsezea. “Optimisti” su film sa lepom fotografijom i otužnom pričom koja na momente sjajno preslikava stvarnost tranzicione Srbije i nista više od toga.
MOJ FAVORIT U SEZONI: Plakat za film “Babel”
“Babel” je delo po mom ukusu. Tri radnje na tri strane sveta (Meksiko, Maroko i Tokio) koja se kako film odmiče – spajaju u jednu, sjajna gluma većine aktera, odlična atmosfera filma… Najbolji film sezone, ako se ja pitam.
“Poslednji kralj Škotske” je takođe film po mojoj meri, pre svega zbog tematike i perioda: diktatura u sedamdesetim godinama prošlog veka (film “Momci iz Brazila”, odličan roman Dušana Miklje o poslednjim danima etiopskog cara Hajle Selasija “Put u Adis Abebu”…). “Krvavi dijamant” – avanturisitička drama u duhu filmova “Sahara”, “The Constant Gardner” i ostalih koji tretiraju afrički aktuelni momenat. Sasvim OK!
“Kraljica” me je prijatno iznenadila. Englezi stvarno umeju da naprave TV-film koji je bolji od pola američke bioskopske A produkcije. Na glumu Helen Miren ne treba trošiti reči. Ono što me je iznenadilo je scenario gde je Čarls prikazan u neočekivano pozitivnom svetlu a Kraljica Majka – ekstremno negativno. Za Princa Filipa, Elizabetinog muža sam i očekivao da će biti opisan kao bezosećajni, uskogrudi britanski (zapravo grčki!) aristokrata…
“300” je sjajno snimljen film koji je poštovao stripovska preterivanja a ipak ostao izvan granica istorijskog SF-a. Čitao sam posle da je Iranski predsednik Ahmedinedžad protestovao kod producenata filma (film je naravno zabranjen u Iranu) zbog toga što se Perisjanci kao preci današnjih Iranaca prikazuju kao degenerisani varvari.
“Zabeleške o skandalu” je odlično delo i to ne samo zbog sjajne glume Džudi Denč i Kejt Blanšet. Kao dugogodišnjeg urednika novina posebno me se ticao tretman medija u tom filmu i ponovo kapa dole engleskoj školi tabloidnih naslova: u poslednjoj sceni filma pojavljuje se “The Sun” sa naslovom “Shame of Sheba”!
“Autostoper” je mešavina trilera i horora snimljena savremeno, dinamično, bez previše krvi a da je opet ima dovoljno za poklonik žanra. Meni su se uvek dopadali honori bez i jedne kapi krvi poput “Rozmarine bebe” Romana Polanskog i sličnih dela šezdesetih i sedamdesetih. Za kraj – “Sedam i po” – sigurno jedan od najboljih srpskih filmova proteklih nekoliko godina. Posebno je hvale vredna prva priča – “Srebroljublje”.
Negde sam čitao tekst o tome kako je početkom XX veka bilo mišljenja da će bioskop uništiti pozorište. To se na sreću nije desilo. Sto godina kasnije – pozorište je kao medij veoma živo a nove tehnologije u službi piraterije su doprinele tome da u Srbiji danas radi još svega nekolicina bioskopa. U svetu je nešto bolja situacija ali bioskopi globalno odlaze u istoriju, to govori statistika poseta.
Kakva sudbina čeka proizvođače i distributere muzičkih CD-a i to je veliko pitanje? Sa MP3-plejerom i internet konekcijom danas možete da imate svaku domaću ili inostranu pesmu koju poželite za svega nekoliko minuta koliko traje daunlod. A i jedno i drugo (MP3-plejer i internet) iz dana u dan ima sve veći broj konzumenata muzike. Uskoro će ih imati svi.
Sećam se kada sam sa prijeteljem koji vodi foto-radnju 2001. godine razgovarao o tome u kom procentu se u Novom Sadu privatne fotografije građana izrađuju sa filma a u kom sa kartice digitalnog aparata. Tada je odnos bio 80% : 20% za film. Danas je upravo obrnuto! Za samo šest godina desio se taj ogromni preokret i lom.
Na polju masovnih medija takođe se nije desilo da magazini unište dnevne novine, niti da radio uništi magazine, a ni je televizija nije uništila radio iako se i jedno i drugo i treće u tim vremenima predviđalo. Verovatno je da još neko vreme internet neće uništiti sva četiri predhodna medija. Međutim, za 20 godina? Ko sme da se kladi?
Kada je o bioskopima i muzičkim CD-ima reč sasvim sam siguran da će im se desiti sudbina iz pesme “Video Kill The Radio Star” (The Buggles, 1979) i to je jednostavno nemoguće sprečiti pa bi i zakonodavstva trebala da se prilagode tome i filmove i muziku proglase “opštim dobrima” kako se ne bi desilo da 99% populacije bude u konstantnom prećutnom kršenju zakona. Producenti i autori muzike i filmova moraće jednostavno da se preorijentišu na druge vidove finansiranja svojih projekata, na čemu mnogi već i rade.
… i ja kršim zakon o pirateriji. Obično, nekoliko puta nedeljno. Imam nekih filmova koje nisi pomenuo, a vredni su za pogledati (mogu ti posuditi) Little Children (sa predivnom oskarovkom Dženifer Koneli i Kejt Vinslet), Miss Potter (biografija poznate književnice i taaako romantično)Early Morning (teško, ali najbolja uloga Ešli Džad), Little Miss Sunshine (ne sme se zaobići, lepa i topla priča, fascinantna poruka, nizak budžet, bez ijednog poznatog glumca), Bordertown (dopao bi ti se iako ćeš na prvi mah pomisliti da ga ne treba gledati zbog Dženifer Lopez u glavnoj ulazi, ali može i ona da prođe s obzirom na zanimljivost tematike. Naime, radi se o nestanku više hiljada žena u Huarezu, u Meksiku tokom poslednjih 10 godina i vlasniku novina koji je uz to isterivač pravde i borac za ideale- Antonio Banderas :)!). I da, još, nezaobilazni, apsolutno nezaobilazni Almodovar sa preteranom Pem Kruz – Vrati se.
Slažem se da je Babel fantastičan, i možda bih bila tipovala na njega kao najbolji od filmova koje sam gledala poslednjih meseci ali onda se setim – Parfema. Najskuplji nemački film ikada napravljen (srećom nemački je samo novac tj. produkcija), miris dočaran kroz čulo koje film obično ne može da stimuliše (za razliku od intelekta, čula vida, sluha…), masovne scene osobađanja ljudskih čula… I onda se setim – to je jedini od pomenutih sjajnih filmova koji sam gledala na velikom platnu. Da sam ga gledala kod kuće ne bi bilo ni slično. Ovako, bilo je moćno, magično, neverovatno. Moj broj – jedan. I mislim se – bog dao, bog uzeo (dao pirateriju, uzeo caroliju, dao brzinu, kucni komfor, nisku cenu i uzeo – pa, čaroliju!)
Kapa dole za “Parfem”, kao i za Almodovarov “Volver”.
Zbog “Sedam i po” sam nekoliko meseci vlasniku DVD kluba iz kog uzimam filmove “skakala po glavi”, da bi me čovek na kraju zamolio da ne dolazim više i obećao da će mi javiti kada film bude vraćen. Iako sam verovatno zaslužila da na vratima stave moju sliku, sa napomenom – ne puštati unutra, kada sam odgledala film shvatila sam da je vredelo 🙂 Odličan!
“Zabeleške o skandalu”, kao i “Babel” još uvek čekaju na mene.
I da preporučim, iako ne spada u novije filmove, za sve koji nisu gledali “Život Dejvida Gejla”, neka to obavezno urade. Veoma jak film, i ooodličan Kevin Spejsi.
A što se drugog dela posta tiča, i dileme bioskop ili pirati…
Kad mi je do romantike, odem u bioskop 🙂
Nažalost, za to se ima sve manje vremena. A budući da ne želim sebe da “oštetim” ni za jedan film koga smatram vrednim gledanja, DVX-evi su za sada jedino rešenje koje vidim.