New York State of Mind
FIPP konferencija u legendarnom Roosevelt Hotelu bila je povod da se pre dve nedelje po šesti put u životu nađem u Njujorku.
Prvi put sam u Njujorku bio kao kao stipendista američkog International Visitors Programa koji je u to vreme uspešne ljude iz raznih oblasti života u Srbiji (i drugim zemljama, naravno) dovodio u SAD i upoznavao ih sa radom i životom njihovih kolega u Americi. Program je trajao pet nedelja tokom kojih sam obišao gotovo sve delove SAD: Vašington (Senat, Kongresna biblioteka, Bela Kuća, mediji…), Atlanta (CNN, “Coca Cola”, Martin Luther King Foundation…), Nebraska (dvodnevni boravak na jednoj tipičnoj farmi Srednjeg Zapada), San Francisko (tamošnji mediji), Las Vegas (“MGM Grand”, tada najveći hotel na svetu), Boston (“Boston Globe”, “Šindlerova lista”, premijera) i na kraju Njujork (intervju sa Dž.Sorosem, UN, intervjui sa ambasadorima pri UN Srbije, BiH i Hrvatske, Brodvej, “New York Times”…).
Bitno je reći da se sve to dešava u januaru i februaru 1994. godine: ja sam glavni urednik lokalnog političkog dvonedeljnika “Svet” sa jedva 3.000 prodatih primeraka, u Srbiji je glad, beda i hiperinflacija (tek po mom povratku krenuo je “Avramovićev program”), u Bosni besni rat, u Hrvatskoj sporadični sukobi… Grickao sam sir, smejao se i pio belo vino u stanu Marine Perazić i Firčija u Sohou kada je objavljena vest o bombi koja je pala na pijacu Markale i usmrtila na desetine civila. Preselo nam je, ućutali smo i narednih nekoliko minuta mogao se čuti samo plač male Mie.
Njujork s početka devedesetih bio je grad tek oslobođen uličnog nasilja u čemu najveću zaslugu ima Rudi Đulijanu, tada na početku svog prvog gradonačelnčkog mandata. Homlesi su ležali na svakom ćošku, “Cats” se još uvek davao na Brodveju, Klinton je davao svoj prvi “State of the Union Adress”, bila je jaka zima a Amerika je bila ovenčana oreolom “domovine demokratije” i omiljena u svetu tek oslobođenom “gvozdene zavese” i blokovske podele.
Sećam se da sam po povratku u Beograd u šali rekao Majku Sajdonstrikeru, pres-atašeu Ambasade SAD da su za američku državu to bile bačene pare jer sam ja i pre puta bio žestoki amerikanofil.
Sedam godina kasnije, u junu 2001. bio sam ponovo u NY: “Bliznakinje” su još stajale na svom mestu; “Mačke” više nisu igrale ali zato jesu “Phantom of the Opera”, “Cabaret” i “Chicago”; Marina Perazić se vratila na Balkan, Đulijani je još bio gradonačelnik, Džordž Buš u prvoj godini svoje vlasti a Amerika se još uvek u većini zemalja “nosila”, kod nas nešto manje zbog 1999…
U oktobru 2004. godine bio sam ponovo, Buš se tukao sa Edvardsom u finišu predizborne kampanje i bilo je jasno da će na talasu “borbe protiv terorizma” pobediti. Amerika je i tada bila “na pravoj strani” ali je sve veći broj zemlja i sve više ljudi u svetskom javnom mnjenju okretalo glavu od Bušove politike rata i nasilja. Na Brodveju sam gledao sjajne “Producente”.
Sledeće 2005. sam bio još dva puta, Njujork sam sve više voleo a Ameriku sve manje. Za dva mandata svoje vladavine Džordž Buš je uspeo da nekada omiljenu zemlju čijim su idealima stremile generacije ljudi širom planete učini omraženom “imperijom zla”.
Njujork u jesen 2008. godine, predizborna kampanja Obama-MekKejn je u toku. Na dan našeg dolaska na 5. Aveniji je “Labor Parade” u kojoj na hiljade radnika iz raznih železara, topionica i drugih fabrika u okolini Njujorka maršira ispred prodavnica brendova kao što su “Louis Vuitton”, “Armani”, “Prada” i “Gucci”. Odatle nastavljaju 5. avenijom uz Central park pred elegantnih zgrada “Upper East Side”-a u kojima su najskuplji njujorški stanovi. Jedna od tih zgrada, najmanja “rastom” ali na najboljoj poziciji (5. avenija, sa pogledom na Central park i hotel “Plaza”) je i Stalna misija Srbije pri UN-u. Dok američki livci prolaze isped zgrade sa našom zastavom, gledam ih sa bajka iz Central parka i razmišljam kako bi izgledale radničke parade u Srbiji u kojoj je, jel da, na vlasti “koalicija levog centra”.
Sa druge strane parka “Strowberry Fields” i “Dakota Buliding”, mesto na kome je ubijen Džon Lenon i zgrada odmah pored u kojoj je živeo, poznata i po tome što je u njoj snimana “Rozmarina beba” Romana Polanskog.
Kada sam 2004. i 2005. bio u Njujorku odsedali smo u čuvenom “Drake Hotelu” na uglu 56. ulice i Park Avenije. Hotel je bio dobar, njujorške odlicne 4*, građen 1926 godine, imao je 2 sprat i 495 apartmana i soba i bio je veoma popularan. U njemu su odsedali Muhamed Ali, Frenk Sinatra, Džudi Gardland, članovi grupa “Led Zeppelin” i “The Who”. 1973. godine hotel je bio poprište skandala kada je iz sefa u hotelskoj sobi “Zeppelina” nestalo 180.000 dolara!
Ciriška kompanija “Swissotel” koja je “Drake” kupila ranih osamdesetih, 1991. godine uradila je kompletno, 56 miliona dolara vredno renoviranje kompletnog hotela od sobe do sobe.
Onda je prošle godine hotel srušen! Kupio ga je za 440 miliona dolara građevinski preduzimač Hari MekKlou i – srušio do temelja! Trenutno je tamo samo ograda koja od očiju prolaznika skriva gradilište koje tek niče. U Njujorku je, dakle, srušiti tek renoviran 21 sprat visok hotel sa 495 soba – posve uobičajena stvar.
“Bože, kako mi je nedostajao Njujork!”, kaže u filmu “Seks i grad” Samanta tek pridošla iz LA nakon što joj na izlasku sa NY Fashion Week-a jedna od protivnica prirodnog krzna crvenom fabrom polije bundu. Prošli smo jedno popodne kroz Brajant park i klupama i u kafeima je bilo jako puno prelepih doteranih devojaka što se ne dešava nigde u svetu sem u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Banjaluci ili Splitu. Tek posle smo shvatili da je reč o modelima koji učestvuju na famoznom NYFW koji je razapeo svoje šatore upravo u ovom parku.
Ovog puta sam i pored obaveza na kongresu stigao da prepešačim Bruklin Bridž; večeram u restoranu “Tao”; dva puta ručam u Little Italy, vozim bicikl kroz Central park sa slušalicama na ušima i “New York State of Mind” Bili Džoela u njima; vidim uživo Klimtovu “Adelu Bloch Bauer” u “Neue Galerie”, posetim Ukrajinsku četvrt, odgledam “Hairspray” i večeram kod “Sardi’s”-a za čime je tako čeznuo Maks Bijalistok; spustim se niz spirale “Guggenheim”-a, prokrstarim Mitpaking distriktom i Sohoom…
“Bože, kako mi je nedostajao NY!”. I kada otpadnu svi drugi razlozi da čovek voli Ameriku, ovaj jedan će ostati.
Rusenje hotela koji bi u Evropi bili pod zastitom drzave nije specificnost samo Njujorka, u Atlantik Sitiju i Las Vegasu ruse jo
Ih, predzadnji paragraf… Oduvek si znao da uzivas u “obavezama” 😉
Eto, sada znam i za blog! 🙂
Zar nije facebook i praktican i koristan?!
Ali hajde i mi u “promene” verujemo, tako da… Mozda bude bolje… 😀
Da, autor je u pravu, Njujork uopste nije Amerika i sto dalje sve je manje. Citam da bi Obama u NYC pobedio MekKejna sa 80% prema 20%. Njujork je sve dalje od konzervativne, ksenofobicne i patrijarhalne americke vecine i to nece promeniti ni 09/11 ni najnovija kriza na berzi.
“Rozmarina beba” nije snimana u “Dakoti” jer je odbor stanara to zabranio. Snimljena je samo spoljasnost grade u uvodnoj spici a sve sto se desava u unutrasnjosti stanova i hodnika snimljeno je na drugim lokacijama. Ko ne veruje neka pogleda na IMDB. I jos nesto cita se “Mitpeking distrikt” a ne sa ”a”. Inace, tekst je odlican, veoma informativan i zanimljiv.
Strawberry Fields Forever… Long live John Lennon!