Barselona u 7 slika
Slika 1. U jednoj ulici u rubnom delu grada, vraćajući se iz parka Guelj video sam ženu kako trči u kuhinjskoj pregači sa jastogom u ruci. Sa morske životinje se još cedila voda a ona je hitala kao da se takmiči na 100 metara na Atletskom prvenstvu Evrope koje se održavalo par kilomatara dalje u Olimpijskom stadionu. Da li je reč o kuvarici nekog restorana u kojem je ponestalo ovog delikatesa pa je skoknula do susednog po „lobstera na pozajmicu“ ili je ženu za trpezariskim stolom čekao nervozni muž čiji ručak kasni, nikad neću saznati ali scena je bila potpuno bunjuelovska.
Slika 2. Potpuno go, čovek duboko u šestoj deceniji života prolazi trgom isped Katedrale u Gotskoj četvrti. Tek poneka sredovečna turistkinja podigla je ili skinula naočare da bi ga bolje osmotrila, niko drugi se nije „potresao“. On zapravo i nije bio potpuno go, nosio je šešir a na mestu gde bi trebalo da se nalaze gaće, nalazila se tetovaža koja je „imitirala“ donji veš. Verovatno je reč o lokalnom friku na kojeg su svi navikli i koji bi bio sasvim sigurno uhapšen „zbog narušavanja javnog reda i mira“ u većini evropskih metropola. U većini, ali ne i u Barseloni.
Frankova nova fotka
Slika 3. Svega par metara od pločnika kojim je prošetao golišavi čiča nalazila se velika izložba na otvorenom fotografija ogromnog formata na kojima su prikazane scene iz 1970. godine kada je pre tačno 40 godina diktator Franko bio u poseti Barseloni. Tada su, prvi put od građanskog rata u kojem je Barselona bila jedno od glavnih uporišta repubikanaca, na ulicama ovog grada izbile antifrankističke demonstracije. Fotografija koja prikazuje Generalisimusa kako se vozi u paradnom automobilu vrlo brzo je išrarana uvredljivim porukama, Franku se nacrtani rogovi i đavolji rep. Poslednjeg dana našeg vikenda u Barseloni stavljena je nova, „čista“ fotografija. Pre 40 godina, Španija je bila još uvek dominantno konzervativna, katolička država u kojoj je pobuna protiv diktatora bila samo eksces, muškarci su oblačili štofane pantalone, brijali se kod berbera i negovali brkove slične Frankovim a žene su nosile crninu i glave pokrivale maramama. Danas ulicama Barselone hoda golišavi čiča iz predhodne slike, gej i lezbejski parovi se na ulicama drže za ruke i službeno venčavaju, mladi nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na plažu…
Slika 4. Plaža u lučkom kvartu Barseloneta, sunce izlazi i zalazi za oblake čineći izležavanje na stolicama u kafiću na momente opuštajućim i opet sledećeg minuta sasvim nelagodnim. Ne primećujem veliki, gotovo „predratni“ zvučnik na banderi na metar od mene: „Atencion, Atencion…“ odjednom je grunulo iz zvučnika tako glasno i dramatično kako je trebalo žiteljima Gernike najaviti bombardovanje. Razglas je, naravno, najavio da se ne preporučuje kupanje jer je istaknuta „crvena zastava“ koja, dakako, znači da je more nemirno. Prvo na katalonskom, pa na kastiljskom (španskom) i na kraju na engleskom, dramatični glas je pojasnio i da se „drže na oku lične stvari“.
Slika 5. U Carrer de l’Argenteria, jednoj od kosih ulica u centru grada, na pločniku sedi tridesetogodišnjak obučen kao turista sa šeširom ispred i natpisom na parčetu kartona: „Got robbed, need help!“. Opljačkan, traži pomoć. Viđao sam po gradovima sveta ljude sa najrazličitijim „povodima“ za prosjačenje: bolesnike, invalide, rate veterane, one koji otvoreno kažu da im treba za pivo… Bez obzira da li blefira ili je stvarno bio žrtva pljačke, ovaj prosjak je oličenje Barselone 2010. koja je crni šampion Evrope u broju opljačkanih na 1.000 turista. Svaki put kada sam u nekom restoranu ili kafeu uključio punjač za mobilni u struju i ostavio telefon par koraka od stola za kojim sam sedeo, bio sam upozoren da to ne radim jer će isti „nestati dok kažeš Rambla“.
Vest dana
Slika 6. Arena u kojoj se održavaju Koride. Novinarka CNN-a stoji na nekoj gajbici isped ulazne kapije i govori u mikrofon vest o tome da je Parlament Katalonije većinom glasova doneo odluku da se od 1. januara 2012. godine zabrane borbe sa bikovima. Katalonija je tako postala prva kontinentalna španska pokrajina koja je zabranika koridu, pre nje to su uradila Kanarska ostrva još 1991. godine. Odluka je izglasana tesnom većinom a slično je i raspoloženje u javnosti. Korida je „relikt prošlosti“, očigledna surovost prema životinjama ali i simbol „jedinstvene Španije“ kojoj mnogi Katalonci ne bi više da pripadaju. Opet, kaže mi prijatelj koji je sredinom jula bio ovde da je pobeda španskih fudbalera na Mundijalu u Južnoj Africi na ulicama Barselone proslavljana možda još burnije nego u Madridu. Zamislite Prištinu kako slavi srpsku pobedu u vaterpolu, na primer. Zato se katalonsko „autonomaštvo“ ili „secesionizam“ teško može porediti sa bilo kojim sa naših balkanskih prostora ma mako se neki trudili da povlače paralele.
Ulični ples...
Slika 7. Na pločniku ispred našeg hotela „Catalonia Catedral“ ulični svirači izvode španske popularne melodije što je odmah privuklo desetak lokalnih penzionera i dvostruko više turista. Baka, nešto starija od 80 godina, sasvim sigurno svedok Građanskog rata, poziva na ples nepoznatog muškarca od oko četrdeset. Oboje plešu tako ritimično i strasno da je za nekoliko minuta broj posmatrača narastao na stotinu. Pozdravljeni su burnim aplauzom, baka uzima šešir od svirača i skuplja novac od posmatrača. Komentarišemo kojim bi epitetima neku našu penzionerku „častili“ prolaznici kada bi isto to pokušala na uglu Balkanske i Terazija recimo. Scenu na kamenu do nas posmatra majka sa dvadesetogodišnjom kćerkom koja ima Daunov sindrom i pri tome je gluvonema. Majka joj znakovima objašnjava šta se dešava, devojka se smeje. Ljudi žive svoj život iako su stari, nepokretni, fizički ili mentalno bolesni. Društvo ih nije precrtalo i to je jedna od najvećih i najstrašnijih razlika između našeg i većine evropskih društava.