Ima zemlje za starce
Metropoliten muzej, Njujork. „The World of Kubilai Khan“, nova izložba o kineskoj umetnosti u vreme dinastije Yuan postavljena je u Metu ove jeseni i zauzima dobar deo prizemlja ovog elegantnog zdanja iz 19. veka smeštenog na 5. Aveniji. Velika skulpura glave zmaja od porcelana, žada i poludragog kamena, pored nje starac u kolicima, svakako stariji od 80 godina, gura ga četrdesetogodišnji unuk a tu je i žena, kustos iz Meta koja mu detaljno objašnjava sve aspekte kineske umetnosti iz tog vremena. Starac ima uredno podšišane brkove, besprekorno odelo i ozbiljan pogled dok se napreže da upije svaku reč kustosa. Nešto dalje šest starica u dobu od 60 do 90 godina sušaju drugog kustosa dok priča o tapiseriji iz tog vremena. U dubokoj starosti oni su željni novih znanja. Te informacije im neće pomoći „u dobijanju posla“ niti će sa njima doći u priliku da „ispadnu pametni u društvu“. Oni jednostavno imaju tu potrebu duboko usađenu i ona im ne prestaje protokom godina. Na prvom spratu Meta, predškolska deca sede na podu ispred Renoarovog platna i vaspitačica ih propituje šta zapažaju na slici.
Pre nekoliko meseci pisao sam o blagu Galerije Matice Srpske u Novom Sadu koje čami između zidova ove institucije, u mračnim sobama u kojima se svetlo pali samo kada neki slučajni posetilac naiđe. Svaki put kada sam bio u toj galeriji, sem za Noć muzeja, u njoj sam bio jedini posetilac. Dok hodam hodnicima Meta razmišljam o Galeriji Matice i tome kako je moguće da novosadske stare dame i gospoda, potomci advokata, trgovaca i lekata, a ima ih, gotovo nikad ne dolaze na ovakva mesta.
Moja je stalna fascinacija aktivni život starih ljudi u zemljama u kojima putujem kao direktna suprotnost onome što viđamo na Balkanu.
Sutradan, još ekstremnija situacija: Atlantik Siti, kockarska meka na obali okeana u Nju Džersiju. Za poker aparatima, slot-mašinama i stolovima za rulet Trampovog kazina „Taj Mahal“ sede uglavnom starci i starice. Oni nisu obučeni kao starac iz Meta, njihova lokacija je niža srednja klasa, ne zanimaju ih previše ni Kublaj kan ni Šagal ali zato svoju „jesen života“ provode ubijajući vreme u kazinu na obali Atlantika pijuckajući koktele. Život su proveli radeći po fabrikama Penslivanije i trgovinama ili restoranima Njujorka. Sada uživaju. Da li ste nekad bili u nekom od kazina u Beogradu, Novom Sadu ili Zagrebu? Ako jeste, svakako u njima niste sreli mnogo nekadašnjih radnika „Jugoalata“, penzionisanih medicinskih sestara iz Sremske Kamenice ili prodavačica iz „Kluza“.
Ako je za kockanje i hotele je potreban novac a ogromna većina naših penzionera ga ima jedva i za hranu – posete domaćim muzejima i galerijama su ili besplatne ili moguće uz simboličnu ulaznicu. Ni u njima nema naših staraca.
Pre nekoliko dana sam u kafeu pored dečije igraonice slušao razgovor za stolom tri mlada bračna para, u srednjim tridesetim godinama. Govorili su glasno i dalo bi se zaključiti da se bave nekim inžinjerskim i informatičkim profesijama. Tokom sat vremena razgovora nisu pomenuli nijednu pročitanu knjigu, novine ili magazin, nijednu pogledanu predstavu, film, nijedno putovanje, čak ni politiku… Jedina njihova tema bio je razmeštaj prostorija u stanovima, buduće škole za njihovu predškolsku decu, posao, kuća, kuća, posao… Pred kraj je neko pomenuo Ekrema i „Farmu“ kao jedini element „nadgradnje“ u njihovom razgovoru.
Iz svih zemalja bivše Jugoslavije sem Slovenije i Kosova – mladi masovno odlaze, starci ostaju, sede u svojim stanovima i gledaju „Farmu“ ili besciljno šetaju parkovima. Srednja generacija je u grču za preživljavanje i ne razmišlja o bilo čemu osim o poslu, novcu i stambenom rešenju za svoju porodicu.
Kada sam sa jednim kolegom na poslu danas podelio ove impresije ispričao mi je iskustvo jedne svoje prijateljice koja je testirala studente arhitekture u Novom Sadu. Na pitanje koja slika u Spomen zbirci Pavla Beljaskog im se najviše dopada, nijedan od njih nije umeo da da odgovor. Nisu nikad kročili u jednu od dve najveće novosadske galerije. Oni čiji je posao da jednog dana stvaraju dizajn, estetiku i umetnost.
Sa druge strane, tinejdžeri su funkcionalno nepismeni, oslonjeni na komunikaciju putem SMS-a i socijalnih mreža svoj rečnik su sveli na 500 pojmova, ništa ne čitaju, u pozorište idu samo „sa školom“ i onda napuštaju predstavu posle prve pauze…
Neki koliko toliko sadržajan socijalni život još uvek vode mladi između 20 i 35 godine, oni koji nisu otišli iz zemlje. Svi mlađi i stariji od te generacije, u ogromnoj većini su van bilo kakvih tokova „društvene nadgradnje“.
Oni društveno angažovani, u političkim strankama ili NGO, svejedno, takođe su u najvećem procentu isključivo orijentisani na korupciju i zgrtanje novca za sebe. Pominjanje nekakvih ideala u privatnom razgovoru sa njima dovodi vas u opasnost da budete ismejani ili u najmanju ruku proglašeni naivcem ili nekim „ko se pravi naivan“. To i one koji bi nešto pokušali da učine ili promene – tera u gledanje „isključivo svojih poslova“, dobrobiti sebe, svoje porodice i najužeg okruženja.
Ovakvo stanje koje ni država ni društvena elita ne pokušavaju da promene ostaviće na tkivu društva teške posledice i one će se osetiti tek u narednih desetak godina.
U kombinaciji sa potpunim pražnjenjem provincije i prenapučenim gradovima u kojima žive ljudi bez dovoljno primanja da bi iole pristojno živeli u gradskim uslovima (plaćali komunalije, jeli, imali čiste stanove, fasade i ispravne automobile), sve to stvara sumornu sliku koja bi trebalo da zvoni na uzbunu u glavama svih koji žele dobro ovoj zemlji.