100 godina posle: Kakvi su Glembajevi 2013?
„Jedne noći, kasnog ljeta, godinu dana prije Rata 1914-18“, piše Krleža na početku teksta, u svega par sati odvija se radnja drame „Gospoda Glembajevi“. Pred kraj leta 1913, dakle pre tačno 100 godina.
Kao srednjoškolac pročitao sam dramu u sklopu obavezne lektire tadašnjeg školskog programa, film sa Mustafom Nadarevićem i Enom Begović iz 1988. pogledao sam nekoliko puta, predstavu u SNP sa Predragom Ejdusom, Borisom Isakovićem i Jasnom Đurđević (na repertoaru od 2002. do 2008.) bar 5 puta a onu u Ateljeu 212 sa Anicom Dobrom kao Barunicom Kasteli – samo jednom… Verujem da je priča o Glembajevima najtačnija, najdirektnija, največnija a ujedno i najintelektualnija drama „jugoslovenske književnosti“.
Radnja drame zbiva se u domu zagrebačke patricijske porodice Glembaj pre tačno jednog veka. Kada danas čitate ili gledate „Gospodu Glembajeve“ čini se da su gotovo svi odnosi (društveni, lični i porodični) primenjivi na neku današnju bogatašku porodicu u Zagrebu ili zašto ne – u Beogradu.
Ignjat Glembaj, otac porodice je, dakle, današnjim jezikom govoreći – tajkun, bogataš koji je imetak stekao sumnjivim privatizacijama, poslovima sa državom ali je u prošlosti bilo i onih „čija se majka u crno zavila“ samo da bi Glembaji bili što bogatiji. U drugom braku je sa trideset godina mlađom Barunicom Kasteli, “sponzorušom sklonom promiskuitetu” koja iza sebe takođe ima već jedan „degenerirani brak“. Imaju maloletnog sina.
Barunica Kasteli ipak svoj promiskuitet objašnjava mnogo intelektualnije nego što bi neka današnja „neverna sponzoruša“ umela da sastavi uz polugodišnji trud: „…kao da sam ja nekad tajila taj svoj organski nedostatak… Ja se od toga tjelesnog u sebi nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek priznavala: ja to ni sada ne tajim…“
Objašnjenje starog Ignjata zašto je udovoljavao želja masvoje raspusne više decenija mlađe druge supruge danas takođe gotovo da je nemoguće: „Ta je žena vrijedila više nego sedamdesetisedam hiljada drugih žena! Ja sam njoj kupio trokatnicu u Beču, da, kupio sam, pak što onda ako sam joj kupio trokatnicu i ako je čitav personal zato znao? Da, za ono srce, za onaj élan vital, za onu kulturu, za onu mladost, dragi moj, jedna trokatnica? A što je to jedna trokatnica za sve ono?“
Tajkunov sin, Leone studirao je filozofiju i slikarstvo. Današnji Leone Glembaj „sklonjen“ je od strane oca u Ameriku, London ili Milano, studira mendžment, bankarstvo ili nešto „prigodno“ što će mu pomoći u željenom nastavku održanja i napretka očeve poslovne imperije.
I pored dekadencije, pokvarenosti i kiča, komunikacija u porodici Krležinih tajkuna pre 100 godina je daleko više intelektualizovana nego što je to slučaj danas. Današnjim tajkunima su ostali samo dekadencija, pokvarenost i kič – bez stila pa ni pokušaja intelektualizovanosti koja ide dalje od pušenja tompusa, ispijanja „Brunela“, planiranja putovanja u Dubai i na Maldive, kupovine novog „merecedesa“ i eventualno – igranja golfa ili tenisa. Isto u Zagrebu, isto u Beogradu.