Ništa trulo u državi Danskoj
„Carlsberg: Dobrodošli u najsrećniju naciju na svetu!“, veliki reklamni slogan zeleni se iznad trake za prijem prtljaga na aerodromu u Kopenhagenu. Rezultati većeg broja anketa rađenih na globalnom nivou – govore da su Danci najsrećniji narod na svetu.
Evropsko prvenstvo u rukometu sa kojeg su srpski reprezentativci pre vremena ispali bio je povod naše posete Danskoj. Polusatna vožnja taksijem od aerodroma do Glavne željezničke stanice pored koje je bio smešten naš hotel „Ascot“, protiče u razgovoru sa taksistom Enesom, Hercegovcem iz Trebinja kome je Danska nova domovina već punih 20 godina. Pitam ga za čuveni brod ukotvljen u luci u Kopenhagenu u kome su 1993. bile smeštene stotine izbeglica iz Bosne, o čemu sam tih godina pročitao reportažu u zagrebačkom „Globusu“. „Ja sam ti sa tog broda! Živjeli smo u sobama 3 sa 3, nas nekoliko stotina. Bio sam još dijete tad. Sad je dobro. Na taksiju mogu da zaradim oko 2.500 eura, supruga isto toliko na svom poslu i od takve plate i pored visokih cijena svega u Danskoj – može se pristojno živjeti!“, priča Enes dok parkira vozilo ispred hotela i vadi aparat za Visa kartice. Plaćanje karticom je moguće u svakom taksiju u Kopenhagenu.
Prva šetnja ulicama danske prestonice na 2 stepena ispod nule i susret sa hiljadama biciklista, muškaraca u kaputima, žena u krznenim bundama – koji po zimi i vetru – voze bicikl. „Ovako obučena devojka u Srbiji ne bi sela u bilo šta lošije od ’audija’“prokomentarisao je Milan. I zaista, na semaforima u špicu radnog dana u samom centru grada možete videti najviše 5-6 automobila. Svi ostali voze se biciklima ili savršeno organizovanom podzemnom železnicom, čiji vagoni takođe imaju specijalne odeljke za dvotočkaše.
Prosečna cena točenog piva od 0.5 u pabovima je 8 eura. „Ako vam je ovo skupo, nemojte nikako da idete u Švedsku ili Norvešku, tamo je još gore. Hamburger na ulici u Oslu je 30 eura!“, ćaska mlada kasirka u „Lego“ prodavnici u centru grada. Na kraju mi daje papir na kojem je njeno ime i sajt na kome mogu komentar na račun usluge u prodavnici.
Zabavni park „Tivoli“, jedan od simbola grada – zatvoren je do proleća. „Mala sirena“ međutim i dalje stoji na svom kamenu i prkosi vetru i zimi. Pre nekoliko godina bila je zamenjena replikom jer su „evropskim znamenitostima“ opsednuti Kinezi platili milione da original „gostuje“ u Šangaju godinu dana. Na putu do „Male sirene“ prolazimo pored Ruske pravoslavne crkve koju je izgradila Dagmar Maria Feodorovna, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja, inače Dankinja. Milan opaža na zidovima ikone Svetog Save i Sv. Vasilija Ostroškog. Uskoro stiže i odgovor iz usta sredovečnog čoveka koji se zatekao u crkvi i na bosanskoj ijekavici nam objasnio: „Pre nekoliko godina pop je ovdje u crkvi bio Srbin pa je on dao da se izrade te ikone!“. Na pitanje odakle je on, odgovara: „Iz Kraljevine Srbije“ i užurbano odlazi uz komentar: „Imamo dole u kapeli jedno krštenje pa posle svi idemo u srpski Sevastopolj!“.
„Većna Srba u Danskoj je iz Bosne a ima i puno Vlaha iz Srbije!“, objašnjava mi prijateljica koja živi u Kopenhagenu. Ne rade naši ljudi ovde samo kao taksisti i prodavačice – jedan od vodećih direktora „Carlsberga“ bio je naš Srbin iz Beograda koji je, nažalost, preminuo pre mesec dana; Draganina prijateljica Stanislava radi u prestižnoj farmaceutskoj kompaniji koja proizvodi „inuslin“, njen suprug je profesor na Univerzitetu.
Do „Carlsbergove“ pivare stižemo podzemnom železnicom. Na parkingu razvučene „mreže zaljuljanje“ koje služe za opuštanje radnika tokom pauza. U fabričkom krugu, između upravne zgrade i muzeja – na okolnom drveću razapet „adrenalin park“, takođe za opuštanje zaposlenih. Muzej sličan onom „Amstelovom“ u Amsterdamu i „Guinnessovom“ u Dablinu: istorijat, stare fotografije, štale sa „pivarskim konjima“, pab za degustaciju (uz ulaznicu se dobija i konzumacija dva piva…), suvenirnica… Zanimljiv detalj: između dva rata simbol „Carlsberg“ piva bio je kukasti krst – svastika, kao istočnjački simbol mira i prosperiteta (do kojeg se, valjda, dolazi nakon nekoliko popijenih pinti piva). „U periodu 1941-1945. ovaj simbol je napušten zbog ’promenjene globalne percepcije ovog znaka’“, zvuči zanimljivo objašnjenje ispod. Odeljak pod naslovom „Disciplina“ govori o vrlo striktnim pravilima kojih su se morali pridržavati zaposleni u „Carlsbergu“ pre 100 i više godina. Svako kršenje pravila povlačilo bi novčane kazne, isticanje imena prekršilaca na oglasne table a sav novac od kazni išao bi u korist lokalnog sirotišta koje je godinama živelo od „Carlsbergovih grešnika“. Još jedan argument u prilog superiornosti mešavine “protestanskog odnosa prema poslu” i socijalno odgovornog pristupa u odnosu na društvenu zajednu, koja je od Danske vremenom stvorila ovo što je danas.
Nedaleko od „Male princeze“ večna vatra, spomenik Dancima poginulim u ratovima. „Ovo je za svih 17 poginulih Danaca u oba svetska rata“, kaže Milan. „Toliko ima svaki ulaz u zgradu kod nas!“, dodajem ja. „I ko je ona glup!?“, zaključuje Dragana.
Poslednjeg dana ni mi nismo odoleli: „When you are in Rome – act like a Roman!“. Iznajmili smo bicikle ispred hotela i krenuli ka Kristijaniji, nekadašnjim vojnim barakama koje su 1971. zaposeli skvoteri – hipici i pretvorili u „nezavisnu državu“ na čijem izlazu je velika drvena kapija na kojoj piše: „Sada ulazite u EU“. U Kristijaniji je zabranjeno fotogrfisanje ali je zato dozvoljena prodaja marihuane. Miris trave širi sezimi prilično sumornim prostorom koji preko leta sasvim sigurno dobija poseban šarm. Pored „naselja“ je jezero u kojem se stanovnici Kristijanije leti osvežavaju, zgrade su išarane zanimljivim umetničkim grafitima, tu je i mali teren za fudbal, radionice za izradu predmeta od drveta, priručna ambulanta… Više danskih vlada pokušavalo je da „demontira“ Kristijaniju i „inkorporira“ je u EU. Bez uspeha.
Na putu kaNacionalnom muzeju nailazimo na grupu protestanata koji sa zastavama u duginim bojama na kojima piše „Peace“ protestuju zajedno sa svojim četvoronožnim prijateljima. Jedan momak svira gitaru na improvizovanom stejžu nastalom na platformi malog kamiona. Starac sa dugom sedom bradom koji stoji ispred natpisa 4.481 (koji označava broj dana koliko traju njihovi protesti na ovom mestu povodom raznih tema) – objašnjava nam da je ovoga puta reč o protestu protiv novog restriktivnog zakona o držanju kućnih ljubimaca.
Nacionalni muzej objašnjava dansku istoriju od najranijih dana. Meni je posebno zanimlji vodeljak o Grenlandu, teritoriji koja i dalje pripada Danskoj (čineći je najvećom evropskom državom ako se izuzmu Rusija i Ukrajina). Naziv „Zelena zemlja“, dobio je da bi privukao doseljenike prilično obeshrabrene pričama ozemlji večitog snega i leta. U svojoj kolonijalnoj prošlosti Danci su držali i neke egzotičnije i toplije zemlje od Grenlanda i Islanda – delove današnje Gane u Africi, neke luke u Indiji i Kini, ostrva na Karibima (St. Thomas, St. Jon..)
U „Carlsbergovoj“ gliptoteci par desetina metara od Nacionalnog muzeja – remek-dela Gogena, Van Goga, Manea, Monea, Degaa, Pikasa… Na Zapadu velike i uspešne kompanije imaju običaj da osnivaju i finansiraju značajne ustanove kulture poput galerija, muzeja, pozorišta…što u tranzicijskim zemljama poput naše (sa izuzetkom „Madlenijanuma“) deluje gotovo nestvarno. U Beogradu čak i muzeji za čije je funkcionisanje nadležna država: Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti – godinama čame zakatančeni…
Danska kao skandinavska država blagostanja finalna je destinacija velikom broju ilegalnih imigranata širom sveta. Kada smo jesenas u Bogovađi razgovali sa tražiocima azila iz Somalije, Eritreje, Sirije, Sudana i drugih zemalja zahvaćenih ratovima ili bedom – svaki drugi nam je naveo Dansku kao krajnju tačku svog puta. Slično su razmišljali i „lažni emigranti“ i Srbije koji su sa svojim desetočlanim porodicama (danska država je davala 800 eura mesečno po članu domaćinstva) ponekad uspevali da se vrate kući sa 100.000 eura u džepu. Onda su pravila izmenjena i pooštrena ali snovi o državi blagostanja na severu Evrope i dalje zaokupljaju maštu miliona „sužnjih“ širom planete.