Jedno mirno dedinjsko predvečerje
Moja baka ima 86 godina, Nemica je po nacionalnosti i živo se seća atentata na kralja Aleksandra I u Marselju 1934. godine. Išla je u osnovnu školu u Baču, u razred na nemačkom jeziku i kaže da su svi bili jako tužni i plakali što je ubijen Kralj Jugoslavije. Iako nacionalna manjina čiji je deo u godinama koje su usledile odigrao i mračnu ulogu saradnje sa nacistima, Nemci u Vojvodini bili su između dva rata u velikoj meri patriotski opredeljeni i izuzetno lojalni državi i dinastiji Karađorđević.
Pre tačno 85 godina, 8. juna 1922. godine u Beogradu su se venčali kralj Aleksandar I i kraljica Marija od Rumunije, kćerka rumunskog kralja i praunuka čuvene engleske Kraljice Viktorije.
Veridba srpskog kralja i rumunske princeze obavljena je 9. januara 1922. godine u zamku Peleš u Sinaji, letnjoj rezidenciji rumunskih kraljeva. Pre sedam godina bio sam sa povećim društvom u obilasku Transilvanije pa smo posetili i dvorac Peleš u Sinaiji. Letnja rezidencija rumunskih kraljeva zaista je jedan od najimpresivnijih evropskih dvorova za koji većina zapadnih turista jedva da zna.
85 GODINA POSLE: Potomci srpskih i rumunskih kraljevskih porodica na prijemu povodom jubileja venčanja Aleksandra i Marije
U petak 8. jula Sandra, Milica i ja bili smo na Belom dvoru gde je svečanim prijemom obeležn jubilej kraljevskog venčanja pre 85 godina. Gosti Prestolonaslednika Aleksandra i Princeze Katarine bili su i Princeza Margarita od Rumunije, Princ Radu od Hoencolern-Veringena, Princeza Katarine i njen suprug Ser Desmond de Silva, član Saveta Kraljice Elizabete Druge.
U lepo junsko predvečerje na Belom dvoru je sve izgledalo kao da se proteklih 65 godina u istoriji Srbije i Rumunije nije mnogo promenilo: služila se odlična hrana, točila birana pića, svi su bili raspoloženi i nasmejani, potomci srpskog (jugoslovenskog) i rumunskog kralja – doterani i zadovoljni. Na monitorima su išli snimci pristajanja broda sa rumunskom princezom u Smederevu i potonje ceremonije večnanja u Beogradu, priređena je i izložba fotografija, novinskih članaka i portreta u vezi sa ovim događajem, štampana je i mala brošura povodom jubileja (preuzmi PDF fajl)…
DALEKO OD VETROVA IZ NEMANJINE: Prijem na Belom dvoru
Kao da na ovim prostorima u proteklih šest i po decenije nije bilo vojnih pučeva, bežanja iz zemlje, abdikacija, svrgavanja, komunističkih diktatura i svega onoga što je rezultiralo da Srbija i Rumunija danas budu republike. Obe države dopustile su nakon svrgavanja diktatora (Čaušeskua 1989. i Miloševića 2000.) svojim kraljevskim porodicama da se vrate u zemlju, zvanični Beograd (još za vreme Đinđićeve vlade) dopustio je Karađorđevićima da koriste kompleks dvorova na Dedinju a koliko znam daje im i određenu “apanažu”.
POZIVNICA: U čast kraljevskog jubileja
Po povratku u Novi Sad, razmišljao sam o državi na čijem je čelu bio Kralj Aleksandar 1934. godine i ovoj državi u kojoj živimo danas. Koliko bi mađarskih devojčica u Kanjiži recimo, hrvatskih u Tavankutu ili slovačkih u Gložanu plakalo da se, ne daj Bože, dogodi atentat na nekog od sadašnjih državnika Srbije?
Koliko se toga promenilo u odnosu manjina prema vlastima, možda uopšte podanika prema svojim vladarima?
Ubijeni Aleksandar Karađorđević je oplakivan 1934. kao što je 2003. oplakivan ubijeni Zoran Đinđić. Samo par dana pre atentata obojica su od strane velikog dela njihovih podanika optuživani za najteže “delikte”: gušenje sloboda (“Šestojanuarska diktatura”), nepotizam, “čvrstorukaštvo” ili pak – veze sa mafijom, izdajnički odnos prema “patriotama na listi Haga” i sl.
Svaki drugi srpski državnik u protekla dva veka ubijen je u atentatu (Karađorđe, Knez Mihajlo Obrenović, Kralj Aleksandar Obrenović i Kraljica Draga, Kralj Aleksandar Karađorđević I, Zoran Đinđić) i to je istorijska činjenica koja prati našu državu od početka XIX veka do danas.
Zato možda današnji Karađorđevići treba da budu i srećni što im je funkcija u zemlji isključivo protokolarnog i humanitarnog karaktera. Ugodnije je u društvu rođaka plave krvi, novinara i starih beogradskih dama na laganom dedinjskom povetarcu ispijati viski nego se petljati sa raznim zemunskim, surčinskih i inim klanovima, taliti pa posle ratovati sa mafijama od duvanske i drumske do prosvetne i carinske.
Dedinjski povetarac ugodniji je o vetrova koji duvaju u Nemanjinoj i na Terazijama.
Dragi moj Romanticni Roberte, divan je ovaj tvoj tekst.Kao Bajka.IAli meni je istinski muka od ovog prestolonaslednika njegove trapave zene i njihove umisljenonosti u to da su Vladari.
Sto se plakanja tice, najvise se plakalo na Titovoj sahrani.A sto se ovog prestonlonaslednika tice, mogao jer malo bolje da nauci srpski i naravno, jeste ugodnije je imati protokolarnu bezvrednu funkciju dok pritom zivis na tudj racun.Samo me zanima koje suistinske STARE BEOGRADSKE DAME.mogle da budu na tom nuvoris prijemu, za koji ne bi imale sta da obuku, jer zive u bednim stancicima posto njima nisu vratili otetu imovinu, kao ni mom dedi.
Divan tekst!